Deli Jovan, april 2012.

   Gde god da iz Negotina krenemo, Deli Jovan nas posmatra. Često se pogledi sretnu, mi gledamo planinu a planina gleda nas. U poslednje vreme pogled je prerastao u želju za neposrednim susretom sa ovim gorostasom koji se izdiže iznad negotinske Krajine. Dakle, stara izreka je: “ako neće breg Muhamedu, onda neka dodje Muhamed bregu”. Ova vožnja je posebna, van svih kategorija, u dve reči, naporno i lepo.
  Vreme je ovih aprilskih dana dosta promenjljivo, toliko čekana kiša je konačno malo skvasila i naš kraj. Ta promenjljivost vremena je veoma nezgodna za planiranje ovakvog puta biciklom. Sa pažnjom smo pratili vremensku prognozu i “nišanili” dan kada ćemo krenuti put vrha Deli Jovana, jer, nezgodno je kada Vas u planini uhvati nevreme.
 Ponedeljak. Dan posle Uskrsa. Predivno jutro, sunčano i tiho, oko 9h smo se našli u centru grada, obilazak prodavnice i pokret.
 Vozimo uz Bukovo, mlado lišće na drveću ima onu jarko zelenu boju, sve je u cvetu, polovina je aprila, i proleće se baš zahuktalo. Posle 30-tak minuta vožnje pravimo pauzu kod “Vančine česme”. U principu, odlično mesto za kratak odmor, ali naša stara boljka je ovde baš izražena. Smeće na sve strane ! Zapravo, imate osećaj da se nalazite u jednoj velikoj kanti za smeće, a i onaj neugledni informator koji se nalazi uz put, a na samo par metara pored česme, baš ruši svu lepotu prostora oko česme. Šteta kako neki ljudi nemaju osećaj ! Valjda ćemo jednog dana shvatiti šta imamo i šta nemarom rušimo.
  Vozimo dalje, idemo prema Sikolu. Sa puta, Deli Jovan baš izgleda impresivno. Svakim kilometrom planina se sve više izdiže ispred nas, a pogled se jednostavno lepi na Suncem obasjane šumovite padine Deli Jovana. Stigli smo u Sikole, kratka pauza u centru sela a onda nastavak puta.
  Od izlaska iz sela vozimo se putem koji prolazi kroz četinarsku šumu. Jednostavno, tokom vožnje do Stevanskih livada, okupani ste mirisom četinara koji se širi svuda okolo. Stvarno je uživanje voziti se biciklom ovom deonicom. Stižemo do Stevanskih livada, nekada veoma popularnog izletišta naših sugradjana. Lepo je ovde, prelepa zaravan u podnožju Deli Jovana, na nadmorskoj visini od gotovo 500 metara, po prirodnim i klimatskim uslovima su u ravni najpoznatijih vazdušnih banja u Srbiji. Opojan miris četinarske šume širi se okolo kilometrima i zaista je nešto što ostavlja utisak. Šezdesetih godina prošlog veka ovde su izgrađeni tereni za fudbal, odbojku i rukomet, trim staza i žičara kao i bazen, ali neadekvatno održavanje+nemar, su učinili svoje. Na Stevanskim livadama postoje Spomen dom i Muzej krajinskog partizanskog odreda. Spomen dom je nekako i zadržao izgled, možda zahvaljujući nekim privatnim ugostiteljima koji su koliko toliko vodili računa o objektu i sezonski otvarali (od 1.maja do kraja septembra) restoran-kafanu, ali je zato Muzej krajinskog partizanskog odreda totalno zapušten.
  U principu već od polaska iz Negotina, vozi se maltene stalno uzbrdo, ali od Stevanskih livada pa na dalje vožnja postaje kondiciono daleko zahtevnija. Narednih 2km vozimo prilično veliki uspon. Vlažan pesak, kamen svih oblika i veličina, granje... sve je to što čini ovaj put veoma teškim za vožnju. Često odmaramo, bukvalno se vozi par minuta, a onda par minuta pauze. Tako metar po metar. Posle tih 2km uspona stižemo do zaravni. Sada smo već duboko u šumi Deli Jovana, oko nas stoletna stabla bukve i hrasta. Sledi 3km “ravne” vožnje. Deli Jovan je kao planina sazdana od vododržećih stena i pun je vodotokova. Put presecaju potoci koji se slivaju sa viših delova planine, inače Deli Jovan je izvorište reka našeg kraja.
Stižemo do lovačkog doma koji se nalazi na 660m nadmorske visine, sa česme pored puta dopunili smo flaše vodom i krenuli. Odavde ponovo kreće uspon. Vreme je polako krenulo da se menja, postaje hladnije, oblaci se gomilaju a TV toranj na vrhu planine postaje sve bliži.
  Da se primetiti, da što se penjemo više, vegetacija kasni. Grane drveća su gole, nigde list nije krenuo. Jedino pokraj puta, svuda okolo, sjajni zeleni listovi kopljastog oblika privlače pažnju, to je sremuš a zovu ga i divlji beli luk zbog karakterističnog mirisa i ukusa. Dobar je i neverovatno lekovit. Privilegija je imati ga na dohvat ruke.
   Obzirom da je Danijel kondiciono najspremniji, uvek je vozio ispred mene i Saleta, i taman kada je zamako iza jedne krivine, a na odprilike 1km vožnje od lovačkog doma, na nekih 750m nadm. visine, dolazi do problema na mom biciklu. Pobesneo sam !
Danijel neznajući za problem na mom biciklu nastavlja dalje, a Sale i ja pokušavamo da utvrdimo u čemu je problem. Posle toliko predjenih kilometara po svim putevima negotinske Krajine, baš ovde usred planine da se desi havarija !!! Srećom, nije bilo ništa ozbiljno koliko sam ja na prvi pogled pomislio. Kvar otklonjen, krenuli smo dalje. Još nekih kilometar smo vozili a onda je počelo guranje bicikla. Uspon je sve veći. Na par deonica, teško je i gurati bicikl a kamoli voziti. Danijel nas je čekao na krivini kod samog vrha.
Crni Vrh (tako se naziva vrh planine Deli Jovan), tu smo. Posle ovako naporne vožnje i guranja bicikla, jedino što duša svome telu može da priušti je odmor. Duša uživa ali je telo umorno. Kada smo krenuli iz Sikola bio sam gladan i žedan.... a sada ništa... samo umoran i srećan.
 Pogled sa Deli Jovana … bez komentara. Kako Danijel kaže, to je ono čime te planina nagradi kada se popneš na vrh. Dok smo bili na vrhu, vremenske prilike nam nisu išle na ruku što se fotografisanja tiče, par fotografija za uspomenu, polučasovni odmor i polazak nazad.
 Silazak, odnosno vožnja nizbrdo je veoma nezgodna, obzirom da na nekim deonicama ima veooooma strmog spusta. Na nekih 200-300m ispod vrha stali smo da naberemo ultra lekovit sremuš a onda, lagano, spust sve do Stevanskih livada. Na Stevanskim livadama pauza za ručak, a ručak … jednostavno i brzo, podgrevanje gotovog jela. Posle obroka, malo odmora i polazak prema Negotinu.
  Pogled preko ramena na Deli Jovan koji ostaje iza nas, postavlja pitanje i traži bar jedan razlog zašto za svojih 40. i kusur godina nikada nisam bio na vrh nama najbliže planine. Nisam hteo? Nije imao ko da me povede(odvede)? Ili, nije imao ko da mi ispriča lepu priču o predivnoj planini koja me stalno posmatra čim mrdnem iz Negotina? Možda ćemo Vam ovom pričom probuditi želju da odete u planinu i popnete vrh. Lep je osećaj istovremeno biti umoran i srećan !

Do sledeće vožnje !